У животу, али и у фудбалу, увијек се преплићу радост и туга. Радост замјењује тугу, туга замјењује радост. Садашњи тренер Борца Момчило Спасојевић о фудбалу је све научио у Партизану, а животни и спортски пут га је довео у Бању Луку. У клубу са Градског стадиона је остварио изузетно успјешну каријеру, да би свој тренерски деби, тако је одредила фудбалска судбина, имао управо против својих "црно-бијелих", званичног шампиона Југославије.

Послије тренерске премијере Спасојевић је био и радостан и тужан. Радостан јер је његов тренерски деби на клупи Борца био више него успјешан, тужан, што је његов Партизан напустио Бању Луку празних шака. Али, у фудбалу нема сентименталности.

Чудна је то била премијерна утакмица новог шампионата. Партизан је играо, стварао шансе, Борац се бранио, али и постигао два гола, освојио вриједне бодове.

Док су још пристизали гледаоци на стадион, а био је већ дупке пун, "сијевнуо" је фудбалски гром, Борац је већ у четвртом минуту, на радост бројних симпатизера, дошао у вођство. На средини терена за лопту су се борили Видачак и Пауновић, да би овај други пао као "покошен". Судија Рауш само је показао да се игра настави, па је лопту прихватио Трифуновић. Он ју је олако предао Гавриловићу, а овај одмах прослиједио до Кресе. Везиста Борца је мајсторски, баш мајсторски, иза леђа послао лопту до Вујковића. Поред тренера Спасојевића још један дебитант у Борцу, нашао се изненада сам на "брисаном простору". Прихватио је лопту на лијевој страни, а када му је Борота, немајући куд, кренуо у сусрет, десном ногом и крај истрчалог голмана Партизана погодио је шампионску мрежу.

На августовском, за то добра године, прохладном и кишовитом Градском стадиону, никоме више није било хладно. Погодак Вујковића све их је "загријао", али и силно обрадовао.

Овај, неочекивани погодак, није уздрмао шампиона, штавише, као да га је то вођство домаћина још више расрдило. У десет минута Бањолучани су били миљеници среће јер су "црно-бијели" погодили пречку и стативу. Прво је ново појачање Партизана Пауновић, који је стигао из крагујевачког Радничког, у осмом минуту, уздрмао мјесто гдје се спајају пречка и статива. Центарфор гостију, иако је испред себе имао тројицу, четворицу противничких играча, одлучио се изненада на ударац, лопта је, на његову несрећу, погодила сами спој пречке и стативе и одбила се на неких шест-седам метара, а онда ју је Видачак одбио далеко у поље.

Други шампионски удар, у 14. минуту, такође је завршио на стативи. Била је то одлична комбинација Козића и Трифуновића. Овај посљедњи, искоса са ивице шеснаестерца, одлично је заврнуо лопту на другу стативу, Стојковић је ударцем главом покушао да савлада Ђулића и савладао га је, али је његову мрежу спасила десна статива.

Послије та два малера Београђана утакмица је добила на жестини. Почело се играти знатно оштрије. Након једног дуела Ђуровића и Бајагиловића, стандардни првотимац Партизана се понио крајње неспортски. Док је фудбалер Борца лежао на земљи, он га је ударио, судија Рауш, иако је био веома близу мјеста догађаја, само је прстом запријетио играчу Партизана, умјесто да га пошаље у свлачионицу. Оно што није урадио, а требало је, учинио је тренер Београђана, искусни Калоперовић. Замијенио је Ђуровића, а у игру убацио Грубјешића. Био је то мудар потез јер је бек Партизана потпуно изгубио живце и да је остао у игри, сигурно би зарадио и црвени картон. Али, била је то фудбалска лекција Калоперовића Ђуровићу и – судији Раушу.

Како је одбрана Београђана погријешила на почетку меча, исто је поновила и у 27. минуту. Ћулафић је прихватио једну поклон-лопту, а онда у "ватру убацио" Кресу. Омалени везиста се нашао тачно на оном мјесту на којем је Вујковић у четвртом минуту довео свој тим у вођство. И овог пута Борота је кренуо са свог гола, закачио је мало лопту, која је кренула ка празној мрежи, Томић је био бржи од Цетине и отклонио опасност исред своје мреже.

У финишу првих 45 минута могло је бити 1:1. Стопостотну прилику имао је Грубјешић, захватио је лопту главом, али је Ђулић сјајном интервенцијом сачувао свој гол и измамио аплаузе на отвореној сцени.

Наставак сусрета почео је ураганским нападима шампиона. Играло се углавном на половини Борца, чија је одбрана била на великим искушењима и сабијена у "мишју рупу".

Послије једног центаршута Пејовића настала је велика гужва у шеснаестерцу домаћина, чији играчи једноставно никако нису успијевали да избаце лопту. Она се откотрљала до Завишића, којег руше Кресо и Вујковић. Судија Рауш је само показао да се игра настави и на себе навукао гњев и фудбалера и навијача Партизана, који су тражили једанаестерац. Да је дјелилац правде показао на 11 метара, руку на срце, не би погријешио.

Како је утакмица одмицала, голман Ђулић имао је све више посла. У два наврата, кад су многи већ видјели лопту у мрежи, на бравурозан начин заиставио је ударце Завишића и Перовића. Али оно што је одбранио Грубјешићу било је на репрезентативном нивоу. Нападач Партизана је послије једног центаршута са 14 метара захватио лопту волејом, она је кренула ка доњем углу, а горостасни голман Бањолучана је рефлексом мачке захватио и одбио у корнер.

Ухватили су се Партизанови фудбалери за главу и у 80. минуту када Трифуновић, послије једине грешке Ђулића на утакмици, није успио да са пет метара погоди мрежу.

А онда, у јеку праве опсаде гола Бањолучана, затресла се мрежа, али на другој страни. Играо се 81. минут. Десни бек Кушмић је са средине терена послао лопту на ивицу шеснаестерца. Штопер Партизана Томић слабо је процијенио њен лет, све је пратио Кресо, који је лопту прихватио, ушао у шеснаестерац и кад се нашао сам пред Боротом, овај га је срушио. Судија Рауш био је неумољив и у праву, показао је на бијелу тачку.

Капитен Бањолучана Ковачевић и голман Борота очи у очи: лопта иде у десну страну, голман Партизана у лијеву. Борац води са 2:0.

Све је послије тога било јасно. Шампион је морао да потпише капитулацију, али на јесењој премијери има за чим да жали јер је по игри заслужио много више од пораза. Бањолучани, са својим новим кормиларом Момчилом Бобијем Спасојевићем, ликују, отворили су на најљепши начин првенствену сезону.

Тренер Борца је послије утакмице спортски признао:

- Имали смо много среће, Партизан још више пеха.

Али, срећа увијек прати храбре, то је стара изрека, безброј пута у животу потврђена. Борчевци су, у овом мечу, били баш такви, храбри, борбени, одважни, зато су и оборили шампионски тим Партизана.

Били смо мудри

Капитен Борца Абид Ковачевић често је својим дриблинзима дизао публику на ноге, али и излуђивао фудбалере Партизана.

- Изузетно тешка и изузетно квалитетна утакмица. Мислим да смо играли мудро, гостима смо препустили средину терена, а контранападима угрожавали гол Бороте. Много нам је помогло то што смо сјајно отворили утакмицу, постигли смо гол, па нам је преостало једино да сачувамо ту предност. Не могу да искажем своје одушевљење због ове побједе, али и због тога што сам реализовао једанаестерац. Након два промашаја мислио сам да више никад нећу изводити ударце са бијеле тачке. Ипак, смогао сам снаге да то и овог пута обавим, да разбијем малер звани бијела тачка, уз велику моралну подршку, како саиграча, тако и навијача – истакао је Ковачевић.

Варка додатни мотив

Тренер Борца Момчило Спасојевић послужио се једном варком, да би још више мотивисао своје фудбалере.

- Рођендан ми је био 18. августа, али сам то прећутао. Фудбалерима сам прије утакмице рекао како сам рођен 22. августа и да би ми побједа над Партизаном, у којем сам почео каријеру и у којем сам фудбалски васпитаван, била најдражи поклон. Они су ми га обећали и, ево – поклонили. Захвалан сам им на томе – причао је са одушевљењем Спасојевић.

22. август 1976. године

БОРАЦ – ПАРТИЗАН 2:0 (1:0)

стријелци: Вујковић у 4. и Ковачевић у 81. минуту (из једанаестерца), стадион: Градски, гледалаца: 16.000, судија: Рауш (Вараждин), жути картони: Видачак, Ћулафић (Борац).

БОРАЦ: Ђулић, Кушмић, Вукеља, Видачак, Цетина, Гавриловић, Ћулафић, Вујковић, Бајагиловић, Кресо, Ковачевић. Тренер: Момчило Спасојевић.

ПАРТИЗАН: Борота, Пејовић, Козић, Ђуровић (Грубјешић), Томић, Хатунић, Завишић, Стојковић, Пауновић (Прекази), Трифуновић, Перовић.

(одломак из књиге "Утакмице које се памте", аутори: Зоран Калинић и Жељко Тица, април 2014.)