Пуних 27 година не штеде грла ни дланове бодрећи Великана из Платонове; пуних 27 година знали су да прославе сваки успјех, али и пропате сваки неуспјех вољеног клуба; пуних 27 година пркосе поразима, а диче се побједама... 27 година генерације бањалучке омладине одрастају на "парчету бетона" фудбалског здања у Платоновој улици, 27 година траје прича звана ЛЕШИНАРИ.

На данашњи дан, прије 27 година, први пут се на једној Борчевој утакмици појавила организована група навијача "црвено-плавих", са транспарентом на којем је писало VULTURES. Све је почело тог 18. новембра 1987. године, на утакмици четвртфинала Купа Југославије између Војводине и Борца, одигране у Новом Саду. Од тада, па све до данас, Лешинари пружају безрезервну подршку генерацијама фудбалера, које су носиле свети, црвено-плави дрес.

Скоро да нема града у бившој Југославији који Борчеве присталице прије рата нису обишле. Посебно се памти сада већ епско финале Купа 11. маја 1988. године против Црвене звезде у Београду, које је походило неколико хиљада Борчевих навијача.

Нажалост, једно од њих остаје заувијек у тужном сјећању. Била је то посљедња сезона тадашње југословенске лиге, био је то сусрет полуфинала Купа на сплитском Пољуду између домаћег Хајдука и Борца. На том сусрету најватренији навијачи Хајдука, Торцида, уз помоћ редара напала је Лешинаре... Неколико мјесеци касније, због повреда задобијених у нападу Сплићана, преминуо је Борчев навијач Антонио Кирчанов.

Када су кренула ратна дејства на просторима СФРЈ, велики број навијача Борца приступио је редовима Војске Републике Српске, а као добровољац у околини Задра 1991. године погинуо је један од најистакнутијих чланова навијачке групације, Саша Кончар.

Скоро да нема града ни у Републици Српској и ФБиХ у којем Лешинари након рата нису гостовали, што у оквиру такмичења под окриљем Фудбалског савеза Републике Српске, што Фудбалског савеза БиХ, а свакако да треба напоменути да су Лешинари прва навијачка група у БиХ која је прешла ентитетску линију и пратила свој тим на гостовању у другом ентитету. Био је то окршај са Бротњом у Читлуку, у првој сезони заједничке Премијер лиге (2002-03).

Освајале су се шампионске титуле и купови у РС, као и у Премијер лиги и Купу БиХ, испадало се из лиге, а пар година касније играло у квалификацијама за Лигу шампиона. Сваки пут Лешинари су били ту, доказујући изнова свој слоган да их ништа није сломило и да их ништа неће сломити.

Били су Лешинари након ратних дејстава активни и у дворани, пратећи рукометаше и кошаркаше Борца. Мечеви кошаркашког Купа Рајмонда Сапорте (Телиндус, Словакофарма, Сијена...), потом безброј величанствених кошаркашких окршаја у домаћим првенствима са александровачком Игокеом, Широким Бријегом, па утакмице Рукометног клуба Борац у евро-куповима... на свима њима су Лешинари спортским симболима Бањалуке дaвали несебичну подршку.

Пред Лешинарима и Борцем још је много спортских битака, још је много побједа и пораза, успјеха и неуспјеха пред нама. Али Борац никада у свему томе неће бити сам!

(борац-спорт)