11. мај 1988. – 11. мај 2013.

Фудбалери Борца играли су друголигашке мечеве, али сви су мислили само на једно – финале Купа маршала Тита са Црвеном звездом. У Бањој Луци то је била главна тема фудбалских разговора. "Интересовање, иако до утакмице на стадиону ЈНА има још седам дана, огромно је. Навијачи зову, долазе на Градски стадион, распитују се за пут у Београд. Једно је сигурно, фудбалери ће имати огромну подршку са трибина," причао је Милорад Славнић, директор Борца.

Предсједник Скупштине општине Бања Лука Милан Газић 5. маја 1988. године уприличио је пријем за фудбалере и чланове Предсједништва Фудбалског клуба Борац и том приликом им честитао им велики успјех – пласман у финале Купа.

- Црвена звезда је велики фаворит, реномирани противник, па је тешко од вас очекивати побједу. На спортском пољу треба да испољите велику борбеност, коректну игру. Нека вам предстојећи боравак у Београду буде нова прилика за нова дружења, да јачате братство и јединство међу спортистима, а на крају ће, без обзира на коначан исход утакмице, сви бити – побједници – рекао је, између осталог, предсједник Скупштине општине Бања Лука Милан Газић.

Свим фудбалерима уручен је "Партизански албум" аутора Драге Мажара, који је фудбалерима Борца пожелио много среће како у финалу тако и у првенству. У име Борца на пријему и даровима захвалили су Слободан Каралић и предсједник Борца Месуд Мулаомеровић.

- Борац у финалу нема шта да изгуби. Ми смо овим остварили велики успјех. Од Црвене звезде није срамота изгубити. Београђани се боре за титулу, а ми за опстанак међу друголигашима. Све је тиме речено. Али, баш ту лежи и највећа шанса Борца – рекао је, између осталог, Мулаомеровић.

Прије него што су кренули пут Београда, на Градском стадиону је одржана конференција за новинаре. Бањолучки "Глас", који је пратио фудбалере Борца од њиховог премијерног пута из Козарске Дубице до финала, објавио је на три ступца наслов "Звезди почасти, нама трофеј".

- Куп је такмичење у којем не мора да увијек побиједи фаворит. Да нисам оптимиста, не бих не играо, а ни путовао у Београд. Звезди свака част, трофеј нама! – рекао је везиста Борца Божур Матејић, који ће играти против клуба у којем је начинио прве фудбалске кораке.

Суад Беширевић кратко је прокоментарисао:

- Мој први сусрет у дресу Борца био је меч са Црвеном звездом у Бањој Луци. Било је то у љето 1984. године, гости су побиједили са 1:0. Желио бих да сад буде обрнуто.

Експедиција Борца Бању Луку је напустила у понедјељак, 9. маја, на Дан побједе! Многи су се тад питали да ли у томе има неке симболике! Дан раније, уз величанствену свечаност, отворено је Спомен-обиљежје "Сремски фронт". Чланови руководства нашег клуба, играчи, стручни штаб... на путу за Београд посјетили су овај тек отворени споменик. Он је подигнут у славу хероја који су на пространствима сремске ранице водили једну од најтежих битака у Другом свјетском рату. На 108. километру аутопута Београд – Загреб, крај саме ријеке Босут, јединице Прве армије пробиле су 12. априла 1945. године сремски фронт.

Чланови Борца били су прва спортска екипа која је посјетила и обишла Спомен-обиљежје "Сремски фронт". У књугу изисака на њеној првој страници Бањолучани су записали ове ријечи:

- "На путу ка Београду и финалу Купа маршала Тита поклонили смо се сјенкама јунака Сремског фронта, који су узидали своје младе животе у све оно што ми данас уживамо."

Затим су се сви чланови Борца, те новинари који су пратили екипу, уписали у књигу утисака. Прије тога с пажњом су саслушали казивање кустоса о борбама на овим просторима и изградњи Спомен-обиљежја.

Бањолучани су се смјестили у хотел "Југославија", у којем су ковали своје планове о Купу Југославије. На конференцији за новинаре одржаној одмах послије пријема у Скупштини града Београда тренери Црвене звезде Велибор Васовић и Борца Хусина Фазлић говорили су о сутрашњем финалу.

- Куп такмичење је рулет, једна врста коцке, гдје не важе фудбалска правила – рекао је Велибор Васовић. – Наиме, она важе само у лигашком такмичењу, а, ето, тим Борца на најбољи начин је показао да су у Купу могућа и велика изненађења. Иако су га многи отписивали, он је стигао до финала.

Да ли сте гледали Борац, шта знате о Бањолучанима?

- Бањолучане не познајем, имао сам прилику да посматрам ТВ касету утакмице Борац – Приштина, док су их други тренери снимали. Добили смо извјештај о игри Борца, на који се, ипак, нећемо много обазирати. Црвена звезда је велики фаворит, мора играти своју игру и само тако можемо успјети – рекао је Васовић.

Тренер Борца Хуснија Фазлић кратко је прокоментарисао финале:

- Не треба да подсјећам да је Звезда фаворит, али то не значи да ћемо се ми унапријед предати. Штавише, на претходним утакмицама у гостима, бар када је ријеч о нашем учешћу у Купу, по оцјени многих стручњака играли смо одлично.

На новинарско питање какав резултат очекује, Фазлић је избјегао одговор:

- Не волим иначе да говорим резултат. Жеља нам је да се прикажемо југословенском ТВ аудиторијуму у што бољем свјетлу, а резултат је у другом плану – рекао је Фазлић.

Приликом саопштавања састава тренер Борца Хуснија Фазлић све је изненадио. Одлучио је да на голу буде Слободан Каралић умјесто Анте Јаковљевића, који је специјалиста за одбрану једанаестераца и коме Борац може највише да захвали што је стигао до финала. Чак је Каралић у посљедњи час ускочио у екипу јер је одбио да путује у Љубљану на првенствени меч са Олимпијом.

- Логично је било да брани Јаковљевић јер њему припадају огромне заслуге што смо дошли до финала. Али, осјећам да ће Каралић бити та превага у нашу корист. Он је искусан голман, а искуство у таквим утакмицама је веома важан фактор – објаснио је Фазлић своју одлуку, која се многима није свидјела.

Један од новинара овако је прокоментарисао потез Борчевог стратега.

- Фазлић ће сутра бити геније или ће пропасти као тренер. Неће можда на клупи дочекати ни винковачки Динамо.

Његова одлука погодила је у срце љубимца навијача Анту Тончу Јаковљевића.

- Не могу више да трпим неправду. Од пионирских дана немам среће међу стативама. Баш када мислим да ћу успјети, да ће моја каријера кренути узлазном линијом, нешто ме поклопи по глави. Идем кући, не могу играчима у очи да погледам и кад бих сутра изишао на терен, не бих знао гдје се налазим – говорио је плачући у холу хотела "Југославија" љубимац навијача Борца Анте Јаковљевић.

Узалудна су била увјеравања саиграча, чланова Предсједништва, пријатеља, навијача. Популарни Тончо није желио да промијени одлуку, чак и по цијену да не добије плакету ФСЈ намијењену учесницима Купа.

- Само желим кући! Финале је за мене завршено. Не могу ово издржати, боли ме душа, срце, боље је за све да одем. Нико ме не може наговорити да промијеним своју одлуку. Нема више повратка, само желим што прије да одем у Бању Луку, желим да будем са својом породицом – говорио је Јаковљевић.

Што је одлучио, то је и урадио. Аутобус бањолучког "Аутопревоза" у 23:30 часова са београдске станице упутио се ка Бањој Луци. Чекао га је дуг пут, пут размишљања и туге.

У Борцу су одмах реаговали. Из Бање Луке су позвали свог трећег голмана Жељка Бабића да одмах аутобусом крене у Београд. Неочекиваним одласком Анте Јаковљевића указала му се лијепа прилика да буде учесник финала које ће сви у Борцу, без обзира на коначан исход, памтити до краја живота.

У једној таквој атмосфери Бањолучани су ишчекивали "утакмицу живота". Али, оптимизам их ниједног тренутка није напуштао. Нико није знао, а ни вјеровао, да ће 11. мај 1988. године бити најсрећнији дан бањолучког фудбала, дан који ће остати уписан златним словима у клупске анале.

Велики навијач Вехид Амитовић Абеца, који је редовно долазио на све утакмице Борца чак из Какња, на дан утакмице говорио је тренеру Фазлићу:

- Послије утакмице ти ћеш бити најсрећнији човјек на свијету.

Многи те његове ријечи нису схватали озбиљно. Баш као и оно што је директор Звезде Драган Џајић говорио Хуснији Фазлићу непосредно прије утакмице:

- Поновићу ти оно што сам стално говорио свима у клубу. У Звезди нико изгледа, изузев мене, није свјестан шта нас чека. Протеклу ноћ нисам ока склопио. Ја добро знам вриједности Шпице, Беширевића, Липовца, Каралића, Лупића... И знам сигурно, да Борац није играо на карту Купа, сада би био убједљиво на првом мјесту у лиги. Али сумњам да су то схватили моји играчи.

Тренер Борца Хуснија Фазлић у свлачионици је дао посљедња упуства својим играчима. Рекао им је:

- Толико смо досад разговарали о Звезди и овој утакмици. Сад ћу вам рећи само ово: Изиђите на терен и наиграјте се фудбала до миле воље. Ништа више од вас не тражим.

Оно што је од њих тражио тренер, фудбалери Борца су рекли на терену. Нису се препали моћне, силне Црвене звезде и њених фудбалских асова, ниједног тренутка нису помишљали да устукну пред, по многима, већ прије утакмице новим освајачем Купа Југославије.

Знали су Бањолучани у овом дијелу сусрета да одиграју од ноге до ноге, у неколико махова надиграли су реномираног противника и чак измамили аплаузе са трибина. Истина, Звезда је била та која је доминирала, имала неколико сјајних прилика. У сјећању ће остати 30. минут. Капитен Звезде Драган Стојковић изишао је из једног дуела са Ненадом Поповићем као побједник и стуштио се као "брзи воз" у казнени простор Борца. Када је дошао на неких шест-седам метара, упутио је јак ударац на гол. И када су сви већ видјели лопту у мрежи, голман Каралић сјајно је интервенисао и спасио готово сигуран погодак. Са трибина, тамо гдје су се налазили бањолучки навијачи, чуло се:

- Кара! Кара! Кара! Борац! Борац! Борац!

У 35. минуту поново су Крајишници били на великом искушењу. Роберт Просинечки је на њему својствен начин "избацио" Слободана Маровића, а овај је још боље упослио Горана Милојевића. Он је био у страховитом налету, шутирао је, лопта је фијукнула ка голу Борца, али онда се извио Слободан Каралић и избацио лопту у корнер.

- Каралић брани сјајно, како је кренуо, неће га нико савладати – отело се у једном тренутку директору Борца Милораду Славнићу.

Црвена звезда је у финишу првог полувремена стезала обруч око гола Борца, али њени играчи више нису дошли у прилику да озбиљније угрозе голмана Каралића. Све црвено-бијеле налете успјешно су заустављали Малбашић, Билбија, Матаја, Липовац, Шпица... У сваком тренутку знали су да одлично интервенишу, да надвисе и надмудре Звездине адуте Бинића, Просинечког, Стојковића, Цветковића... Ако треба направири резиме првог полувремена, онда се може рећи да су фудбалери Борца испунили оно што су обећали прије меча: нису се препали, у одбрани су дјеловали мирно и сигурно, без панике, сваки налет ривала знали су да неутралишу, али и да одмах потом опасно узврате.

- Добро је. Само тако наставите. Не могу нам ништа. Морамо издржати само првих петнаест минута наставка. Ако у томе успијемо, све ће се окренути на нашу страну – савјетовао је играче у свлачионици тренер Борца Хуснија Фазлић.

Тек што је почело друго полувријеме прилика за Борац. Ненад Поповић је са десне стране извео корнер, упутио је одличан центаршут, али је за мало закаснио Суад Беширевић. На другој страни узвратио је везиста "црвено-белих" Жарко Ђуровић, из окрета је шутирао, а зна се, опет, на висини задатка био је несавладиви голман Бањолучана Слободан Каралић.

- Борац игра сјајно. Ко год би сад дошао на стадион, не би знао ко је шампион, а ко друголигаш – говорио је Бранко Марковић, новинар београдског спортског недјељника "Темпо".

Сви на стадиону, али и они крај ТВ екрана, само су постављали једно питање: Може ли Борац да издржи, може ли да одоли моћној Црвеној звезди?

А најљепши одговор дошао је већ у 60. минуту. Борац је све изненадио, повео је са 1:0. Ровити бек Стојан Малбашић, који и поред повреде није желио да пропусти овај меч, одузео је лопту једном играчу Црвене звезде и сјурио се по десном крилу. Онда је милиметарски прецизно проиграо брзоногог Амира Дургутовића, који је дошао до саме аут-линије, а онда компјутерском прецизношћу тачно центрирао на другу стативу. Одлично упућен центаршут преварио је голмана Стевана Стојановића и штопера Миодрага Кривокапића, али не и најбољег Борчевог стријелца Сенада Лупића. Он је за пола тијела надскочио одбрамбеног играча "црвено-белих", услиједио је трзај главом, лопта је погодила у земљу и закопрцала се у мрежи.

Стадион Партизана је просто "експлодирао" од среће. Бањолучкој радости није било краја. Бучно, да бучније није могло, прослављен је овај погодак.

- Куп је наш! Куп је наш! Куп је наш! – одјекивало је Партизановим стадионом.

Када су Београђани схватили да са Крајишницима нема шале, кренули су као осице ка голу Слободана Каралића. Сијевало је са свих страна, није се знало одакле пријети већа опасност, фудбалери Црвене звезде су на све начине покушавали да што прије дођу до изједначења.

Какву је колосалну прилику промашио Боро Цветковић у 70. минуту. Роберт Просинечки је са десне стране упутио центаршут, вођа навале Црвене звезде је високо скочио, захватио лопту главом, могао је да бира угао у који ће је послати. Из таквих позиција он је обично постизао голове, овог пута, није му се посрећило, за мало је промашио оквир гола.

Није се стишала бура око ове Звездине шансе, а услиједило је ново узбуђење пред голом Борца. У сјајној прилици био је Драгиша Бинић, али овог пута Слободан Каралић је још једном бравурузном интервенцијом спријечио погодак.

Звездини налети били су све чешћи, жешћи, опаснији, али и одбрана Борца, којом су сјајно командовали голман Слободан Каралић, непрелазни Милорад Билбија, те "до неба" борбени Стојан Малбашић, Марио Матаја, Звонко Липовац и Дамир Шпица, једноставно, ниједног тренутка није попуштала.

И кад су многи помислили да Звзеда не може да изађе на крај са изузетно расположеним, али френетично упорним и борбеним Крајишницима, на сцену је ступио онај од кога се очекивало да буде истински дјелилац фудбалске правде. Из трећег плана у први је избио "човјек у црном" Блажо Зубер из Бачке Тополе. Он се прописно обрукао, досудивши пенал за Црвену звезду, пенал који је само он видио.

Играо се 81. минут. У шеснаестерцу гостији били су Милорад Билбија и везиста Београђана Горан Милојевић. Када му је већ лопта измицала, фудбалер Звезде је из немоћи пао. То као да је једва дочекао судија Блажо Зубер. Не чекајући ни трен, одмах је показао на бијелу тачку. Сви су се ухватили за главу, и играчи Борца и Црвене звезде. Ови први из очаја јер су сматрали да једанаестерац није постојао, други јер им је неочекивано поклон стигао са неба.

- Нисам ни пипуно Милојевића. Сам је пао. Ма о пеналу није могло бити ни говора, све је судија измислио – причао је послије финала Милорад Билбија.

Бројни протести Бањолучана, али и оркестар звиждука са трибина, ништа нису помогли. Судија Блажо Зубер није ниједног тренутка помислио да промијени своју одлуку. Кад су се сви на стадиону "издували", арбитар је показао да се изведе пенал.

Лопту је у руке узео капитен Црвене звезде Драган Стојковић. Намјестио ју је на бијелу тачку. Услиједио је његов лаган трк, попут газеле, али млак, лоб-ударац. Голман Борца Слободан Каралић није се ни помјерио, остао је на свом мјесту, а лопта му је улетјела право у руке. Фудбалска правда је побиједила неправду.

На стадиону Партизана многи, баш многи силно су се обрадовали промашају Пиксија, али и блиставој интервенцији чувара мреће Бањолучана Слободана Каралића.

- Куп је наш! – поново су запјевале ватрене присталице Борца.

До краја утакмице ништа се није промијенило. Непостојећи и неискоришћени пенал потпуно је уздрмао и "сломио" Београђане, а силно мотивисао и збио још јаче редове Бањолучана. На крају је остало оних сензационалних – 1:0.

Борац је начинио фудбалски подвиг!

Борац је освојио Куп маршала Тита.

Након 40 година први пут у историји такмичења за Куп Југославије велики сребрни пехар маршала Тита доспио је у витрине једног друголигаша. И то, многи су то истакли и записали, потпуно заслужено. Зашто им не вјеровати!

- Ово је мој гол каријере! – рекао је одмах по завршетку меча са Црвеном звездом Сенад Лупић, љевокрилни нападач који је одлучио побједника на стадиону ЈНА. И, доиста, гол Сенада Лупића остаће у историји. Кад год се буде говорило о надметањима за пехар маршала Тита, помињаће се име Борчевог нападача, који је друголигашу из Бање Луке осигурао мјесто међу великанима југо-фудбала.

- Пред утакмицу сам говорио да ћу дати гол и да ћу то учинити главом. Моје прогнозе су се обистиниле. Па ко онда да буде срећнији од мене, поготово што сам тврдио да ће то одлучити и побједника четрдесетог финала? Истина, у часу кад се зањихала мрежа иза леђа Стојановића, нисам био свјестан шта то све значи. У једном тренутку нисам напросто ни вјеровао да водимо и да је велики трофеј на домак наших руку. А онда је настала ерупција међу навијачима и мојим саиграчима. Пут у историју југословенског фудбала био нам је широм отворен – сјећа се одлучујућег 60. минута Сенад Лупић.

Фудбалски пут водио је Сенада Лупића из Текстилца из Дервенте у градишку Козару. Потом је отишао у Искру из Бугојна, а онда се, прије три и по године, на препоруку Ђорђа Герума и Фарука Хусеинбеговића, обрео у Бањој Луци. У почетку му није ишло како ваља. Имао је и лом ноге.

- Било их је доста који су сматрали да сам изгубљен за фудбал, да овако крхак, али само наоко, више нећу имати храбрости за беспоштедне дуеле на друголигашким теренима. Све сам их разувјерио, и то играма и головима. За Борац сам постигао више од стотину погодака, у првенственим мечевима мрежу сам заттресао 32 пута. У овогодишњем Купу био сам 18 пута стријелац, од тога у завршници такмичења шест пута се мрежа противничких голмана њихала након мојих удараца – набраја Лупић.

Лупић наглашава да Борчев успјех у Купу није случајан. Све утакмице биле су веома коректне и без пристрасног суђења, а то је њему и саиграчима било довољно да се размашу и покажу шта умију.

- У Другој лиги се више ратује него што се игра фудбал. Ето, мене је Кривокапић чувао 90 минута, а ниједном ме није повукао за дрес. Да се то дешавало на првенственој утакмици друголигаша, још бих био у модрицама. Чини ми се да бих у Првој лиги голове давао као на текућој траци. Фудбалска организација би морала већ једном да заштити фудбал, да играчима буде омогућено да се надмећу са противницима, а не да се са њима туку по терену – прича Сенад Лупић.

(одломак из књиге "Борац побједник Купа маршала Тита" чији су аутори Жељко Тица, Жаклина Мијатовић и Татјана Папић-Џакула)