Фудбалски прволигаш са Градског стадиона у посљедњој сезони промијенио је чак три тренера. Првенство је почео Станислав Караси, који је послије серије лоших резултата своје мјесто препустио Јосипу Пелцу. Он је, као прелазно рјешење, водио тим до доласка Миломира Одовића. Тек његовим именовањем кренула је сњрија успјешних резултата и Борац је све ближе Премијер лиги БиХ.

У Борац Нектару домаћи стручњак Драго Каралић, који је и довео Бањалучане у елиту, послије само два "везана" неуспјеха добио је "ногу". На његово мјесто из Београда је стигао Слободан Николић, који је гурао како-тако сезону, остваривши пласман у Лигу осам. Међутим, два "везана" пораза, и то и више него тијесна, гдје је једна лопта одлучивала о побједнику (Зрињски и Босна), били су довољни да и Николић падне са "ужарене" клупе. На његово мјесто дошао је млади и код нас још недовољно афирмисани стручњак из Краљева, Милош Пејић.

О смјени Абаса Арсланагића мање-више све је речено. Иако је са рукометашима Борца прошле сезоне дошао до Купа БиХ, те другог мјеста на полусезони, ни то није било довољно да се тренерска легенда задржи на клупи послије три узастопна пораза. На његово мјесто постављен је млади Даворин Љубишић, а врло лако се могло десити да управа клуба из Господске улице и њега послије само једне утакмице промијени. Преовладао је здрав разум и Љубишић је именован за тренра до краја сезоне.

Међутим, са друге стране, имамо потпуно друге и свјетле примјере, како раде клубови који желе резултат, али на дуге стазе. Раде Унчанин је годинама на клупи ЖРК Борац стварао екипу која ће преузети доминантну улогу у БиХ. И на крају је у томе и успио. Послије освојене титуле и финала Купа прошле године, ове сезоне је на прагу да приграби дуплу круну. Пехар у најмасовнијем такмичењу је узет, а титула се смијеши.

Очигледно, рецепт за успјех је рад на дуже стазе...

(Спорт клуб)