Борис Распудић послије три године проведене у Ирану (играо у Петрохимију) вратио се у Бањалуку. Распудић објашњава да никако није могао да се навикне на тамошњи живот јер се све затвара у 23 сата! Он додаје да су храна и намирнице у Ирану много јефтиније него у БиХ, али да му је досадила рижа, која је једини прилог. Највише су му, каже, недостајали породица и пријатељи.

- Све се затвара у 23 часа, а и иначе нема класичних кафића гдје би човјек могао да сједне у башту и попије кафу. Тамо се живот своди на шетње и само шетње. Није да не волим шетњу, али тамо нисам имао нешто посебно да видим, тако да сам већину времена проводио у кући – каже Распудић.

Како си проводио вријеме?

- Срећа да је заједно са мном био и Славиша Ђукановић, живјели смо у истом стану и са њим сам проводио највише времена. Утакмице смо гледали заједно и дружили се, да нам прије прође вријеме. Лакше је када причаш на свом језику. То је оно што ми је тамо највише недостајало – мој град и познате фаце.

Да ли си се навикао на њихову храну?

- Занимљиво је да се код њих форсира рижа. Има меса, пилетине, овчетине или јагњетине, али је рижа сваки дан и обавезан је прилог. Можда се у неким специјалним ресторанима може наћи и кромпир, али нешто више од тога не вјерујем, за било шта друго у Ирану нисам чуо. Кад сам се вратио кући, мами сам рекао да не рачуна на мене ако буде спремала рижу. Један од разлога што нисам остао у Ирану, иако сам имао понуда, јесте и исхрана.

Зашто си приликом потписа уговора са Борцем рекао да ти је потребан психички одмор, а не физички?

- Мислио сам првенствено на то да се враћам у свој град, да поново видим људе, своје родитеље, браћу, сестре, дјевојку, затим познате улице, објекте... То је за мене прави психички одмор, док у Ирану нисам имао шансе да видим било кога познатог, осим преко Skype-a и камере, што никако није исто.

Како ти се послије три године одсуства сада чини Борац?

- Осјети се помак. Клуб је организованији и има свој циљ и амбиције, док тога није било кад сам одлазио. Драго ми је што је Борац, послије толико година, изборио пласман у Европу и драго ми је што сам и ја ту. Једини циљ ми је остати што дуже у Европи. Што се тиче Европске лиге, први ривал нам је Лозана и мислим да је можемо проћи, али желим нагласити да се не смије ни очекивати превише. Прије свега, наше искуство на међународној сцени не постоји и тек треба да га стекнемо. Не обећавам ништа осим велике борбе.

Колико си упознат са садашњом екипом Борца?

- Са некима сам играо и о њима знам све. Против неких сам играо и то су позната имена Премијер лиге. Ове нове играче не знам, али се надам да нећу имати проблема да се уклопим.

Зашто си се само послије два дана одмора прикључио припремама?

- Прије свега, ја сам професионалац, а и не питам се ја баш толико! Нисам хтио дужи одмор јер бих онда касније почео са припремама. Иако сам физички спреман и не морам да радим додатне припреме, желим да наставим континуитет тренинга. Да сам се одмарао још додатних седам дана, док остатак тима ради, био бих у заостатку. Уосталом, већ сам у заостатку кад је ријеч о погледу тренера на мене.

У каквом заостатку?

- Тренер ме неће гледати истим очима јер се касније прикључујем припремама, а и нови сам у тиму. Морам кроз рад и залагање да се изборим и дођем на ниво да ме тренер гледа као и остале играче. Наравно, оптимиста сам, као што сам увијек и био!

Мислиш ли да си и даље идол Лешинара?

- Вјерујем да јесам без обзира што ме три године није било у Бањалуци. Када су славили 20 година групе, истакли су транспарент на којем је писало "Гдје год био, гдје год играо, Бока ти си наш, вољеће те Лешинари, ти то добро знаш!" Те слике ми је послао један пријатељ и кад сам их видио, не могу рећи да сам плакао, али најежио сам се и засузиле су ми очи! Нисам могао да вјерујем шта су направили и то им никад нећу заборавити. Због њих ћу увијек кад не будем играо, што због картона, што због чега било другог, бити на том истоку и ићи са њима на гостовања.

(Прес РС)