Данима су Крајишници живјели за – 8. јул! Тога дана, послије Новог Сада и Подгорице, у срце Републике Српске авионом су се запутили чланови Групе седам, а Бањолучани су их дочекали заиста раширених руку! Дан-два прије хуманитарног меча, све улазнице су – плануле! Сви су жељели да уживо виде спортске хероје Југославије, младиће који већ годинама проносе славу југословенског спорта. Али, за све њих није било мјеста под сводом "Борика". Најмање неколико стотина таквих остало је пред вратима до посљедњег мјеста испуњеног "Борика", у нади да ће се обезбјеђење смиловати и да ће их пустити унутра, гдје је већ био "човјек на човјеку".

"Шта рећи о утакмици? Све је било – егзибиција... Како су на паркет "Борика" ушли, тако су са њега и испраћени. Овацијама! Великани југословенске и српске кошарке приредили су Бањолучанима, али и ТВ аудиторију Републике Српске (вјероватно и шире), незаборавни спектакл. Било је то вече југословенске кошарке, али прије свега хуманости..." ("Глас српски", 10/11. јул 1999. године).

Под великим насловом "УРНЕБЕС У "БОРИКУ"", београдски "Спорт" је објавио опширан извјештај са утакмице у Бањој Луци који преносимо у цјелини.

"Још један тријумф кошарке и хуманости. Гост Бањалуке била је Група седам, а домаћин цео град. Не памтимо када је пред "Бориком" остало на стотине љубитеља спорта, а у дворани није било места ни за иглу. Они боље упућени, који дуже памте, тврде да су оборени сви рекорди. Хиљаде људи похитало је ка храму спорта да поздраве, да виде, да захвале спортским јунацима, који су у минулој деценији властити спортски пут обележили – медаљама. Стали су уз њих и због људског срца, задивљени жељом Дивца и осталих да унесрећеним пруже руку помоћи, да им олакшају патње, неимаштину.

Када су, један по један, почели да се појављују на пaркету, настао је истински урнебес. Овације до неба! Чинило се да ће се "Борик" срушити. Грмело је са свих страна - "Владе Дивац!", а још јаче, снажније и из дубине срца: "Југославија! Југославија!" и "Србија! Србија"

И тако читаво вече, пуна два часа!

- Свуда, у Новом Саду, Подгорици, било је лепо, али овде је било – најлепше! – отело се Жарку Паспаљу. Зато је наша људска, спортска обавеза да наставимо са овим акцијама и да идуће године поново посетимо Бањалуку.

Штета је само што "Борик" за ову прилику није могао да се прошири. Да су се они бетонски колоси могли бар мало померити у страну, под његов свод слило би се бар десет, ако не и више хиљада гледалаца. Но, и овако Бањалучани су показали да воле кошарку, да обожавају југословенске асове, да цене њихову хуманитарну ангажованост.

Врло брзо, практично чим је меч почео, било је сасвим јасно ко ће из овог ревијалног дуела за памћење изаћи као победник. Група седам се постарала да на самом старту обезбеди лепу предност, потом ју је, мање-више, чувала и сачувала до краја. Такав развој догађаја подстакао је и госте и домаћина да гледаоцима презентирају не резултатску неизвесност, већ атрактивност и све друге чари кошарке. У свакој четвртини, посматрачи су видели безброј мајсторија, које се, иначе, на утакмицама од значаја ретко демонстрирају. На сваку успелу враголију Бањалучана, "седморица величанствених" су одмах одговарали са два или три још лепша, атрактивнија потеза, Укратко, требало је доћи па видети, односно уживати у свој лепоти спорта и надметања младих људи. Навијало се за кошаку, за Југославију, за Србију, а само понекад за Групу седам или Борац.

Када се поноћ полако приближавала, поново еруцпија одушевљења: хиљаде задовољних посматрача испратило је актере на заслужен предах, уз једно величанствено - "хвала", за дивну представу, али и њихове људске врлине.

Сав приход са ове утакмице, биће, како је одлучила Група седам, уплаћен за децу Републике Српске – саопштено је у "Борику", а поновљено на конференцији за штампу, у хотелу Босна. Tом приликом уручене су и плакете онима који су највише помогли и урадили да ова хуманитарна смотра успе у сваком погледу" ("Спорт", 10. јул 1999. године).

(одломак из Годишњака КК Борац Нектар, аутор Лимун Папић, 2000.)

< Prev		Next >