Кад је почињао да трчи за лоптом у Сплиту и маштао да заигра у Хајдуку, Берислав Буковића није ни слутио да ће га пут одвести у Бањалуку, да ће у Борцу фудбалски "експлодирати", да ће у овој средини постати, у то вријеме, један од најбољих прволигашких штопера.

- Никад нисам погријешио што сам избрао Бањалуку и Борац. И сад мислим да је то мој најбољи фудбалски потез у каријери. Сви су ме прихватили, раширених руку и отворена срца, како играчи, навијачи, тако и они обични грађани. Осјећао сам се на Градском стадиону као на старом плацу крај Плинаре - присјећа се Берислав Буковић.

1974. као ученик трећег разреда сплитске гимназије, потписао је стипендијски, а само годину дана касније и професионални уговор са Хајдуком.

- Као сви из моје генерације, а били су то Матковић, Мијач, Шалов, Лукетин...желио да сам обучем Хајдуков дрес. Конкуренција је у халф линији била страшна. Играли су Буљан, Холцер и Перузовић, све репрезентативци Југославије. Био сам свјестан да ћу више гријати клубу него бити на терену, знао сам да је у мојим годинама, а имао сам их 18, најпотребније да играм - прича Буковић.

На Градски стадион стигао је на позив тренера Борца Миљенка Михића, који га је познавао из омладинске репрезентације Југославије.

- Дошао сам у зиму 1976. године. За Борац су тад играли Јантољак, Ковачевић, Кресо, Марјановић, Смилески, Кушмић, Видачак, Брњац, Гавриловић, Лазић, Богојевић, Цетина... Имали смо сјајну екипу. Опет сам дошао у клубу у којем је халф линија била једна од најбољих у лиги. Сачињавали су је Видачак, Брњац и Цетина. Али, знао сам да ћу добити шансу - прича Буковић.

И добио ју је доласком за тренера Борца Момчила Спасојевића, који је у младом Сплићанину видио велики потенцијал, одмах га је бацио у ватру.

- Спасојевић је од првог дана вјеровао у мене, кад је почело првенство био сам стандардни првотимац. Добро се сјећам у првих шест кола три пута сам проглашаван за најбољег играча утакмице. А, онда је дошао меч са Хајдуком, живио сам за тај дуел, желио сам да мојим "билима" докажем да су погријешили што су ме пустили. Пред тај окршај Спасојевић ме је позвао и рекао ми: "Бере, ти си добар пријатељ са Боришом Ђорђевићем, ти си Хајдуково дијете, да ли ћеш моћи играти против њих?" Одговорио сам: "Ја само чекам тај дуел, не сумњајте у мене". Борац је био бољи од Хајдука, побиједио је 2:0, ја сам проглашен за најбољег играча сусрета. Добро се сјећам, послије те утакмице Мићо Дуванџић, тадашњи тренер Хајдука, изјавио је у новинама да су у клубу погријешили што су ме пустили. Мислим да су ме послије тога меча навијачи завољели. Видјели су у мени играча који се није штедио, који је гинуо на терену, горио од жеље да прволигаш са Градског стадиона освоји бодове - ријечи су Буковића.

Из утакмице у утакмицу играо је све боље, на основу оцјена новинара изабрана је те сезоне за другог халфа у лиги. Кад су у Хајдуку видјели каквог су се фубалера олако одрекли жељели су да га врате, али у Борцу за то нису жељели ни да чују. Тако је настао "случај Буковић", који је мјесецима био топ-тема у спортској штампи.

- У Хајдуку су се позивали на то што су ме позајмили, у Борцу да са њима имамо професионални уговор. Из Сплита су ме свакодневно звали, нудили куле и градове само да се вратим, али у Борцу и Бањалуци сам се сјајно осјећао, нисам желио да напустим средину у којој сам одлично прихваћен, која ми је помогла да се фудбалски афирмишем. Остао сам у клубу, али је направљена фудбалска афера, чак двије утакмице Борца биле су поништене, па смо морали поново играти са Ријеком и Загребом - каже Буковић.

Са Борцем је војевао фудбалске битке, радовао се побједама, доживљавао и неуспјехе, никад није био тужнији него кад је Борац 1981. године морао напустити прволигашко друштво.

- У посљедњем колу гостовали смо Будућности у Подгорици. Нама је био потребан бод за опстанак, њима је сусрет био без значаја, али, играли су као да им та утакмица живот значи. У том одлучујућем мечу скривио сам пенал, уствари лопта ме је од неравног терена погодила у руку, судија је једва дочекао да покаже на бијелу тачку. То је било кобно, изгубили смо 1:0 голом из једанаестерца и преселили се у друголигашке фудбалске воде - присјећа се Буковић.

Отишао је Борац у Другу лигу, а Буковић у војску. Кад је окончао војни рок, фудбалски пут одвео га је у редове прволигаша Осијека, поново се вратио у Борац, носио Борчев дрес двије сезоне, а онда отишао у Аустрију. Играо је шест мјесеци у Алпини,  четири године био је главни играч у аустријском Ајзенштату, да би успјешну играчку каријеру окончао у бањалучком БСК-у.

- У Аустрији сам двије сезоне у тандему са Кинастом био проглашаван за најуспјешнији пар центархалфова. Тад је у тој лиги наступао и чувени Аргентинац Кемпес, па Кранкл и Полстер, који су касније направили сјајне каријере. Играо сам у Аустрији, срце ме је вукло у Бањалуку. Кад сам се вратио, мој пријатељ Родољуб Петковић ме је позвао у БСК. Носио сам плави дрес једну сезону, играо са Чатлаком, Сојтарићем, Марјановићем, Стојановићем, браћом Баришић, Шашиваревићем.... Те године смо ушли у Међурепубличку лигу, а ја завршио фудбалску каријеру на коју сам поносан, а поготово на вријеме проведено у Борцу. То је мој најдражи клуб, дражи чак и од Хајдука у којем сам научио играти фудбал, али у којем нису вјеровали у мене, за разлику од бањалучког прволигаша - тако прича Берислав Буковић, који је заволио и Борац и  Бањалуку у којој и данас живи и у њој жели да доживи и дубоку старост.

Видачак ми помогао

Кад је дошао у Борац Буковић каже да му је највише помогао Звонко Видачак.

- Иако смо играли на истом мјесту Звонко је био уз мене, увијек ми је пружао подршку. Кад сам дошао говорио ми је: Буди стрпљив, радан, добићеш шансу, а онда је мораш искористити. Он је био мој фудбалски ментор. Указивао ми је на грешке, давао ми савјете пред важне утакмице. Срећан сам што сам играо са њим, што сам упознао једног сјајног фудбалера и човјека - истиче Буковић.

Породица на првом мјесту

Берислав Буковић каже да му је породица снажан ослонац, да му је она на првом мјесту.

- Поштујем четири вриједности: љубав, здравље, слободно вријеме и новац. Љубав је та која ме држи према породици, према супрузи Биљани, сину Николи, пуници Вуки. Она је у једном тренутку била наша жртва, остала је сама кад смо јој можда били најпотребнији, али сад смо уз њу. Лијепо нам је у Бањалуци. Син Никола је магистар политичких наука, не живи са нама, он је кренуо својом животном стазом - каже Буковић.

Ковачевић екстра класа

За Берислава Буковића нема дилеме ко је најбољи играч Борац са којим је играо.

- Абид Ковачевић је био фудбалер екстра класе. Иако сам одрастао са Шурјаком, који је у то вријеме био стандардни репрезентативац, Бида је био бољи од њега. Морао је да има бар 50 репрезентативних наступа. Онај ко га није гледао фудбалски је сиромашнији. Колико пута сам само стајао на терену и уживао гледајући шоу Ковачевића са противничким бековима, колико сам пута му рекао "Браво велемајсторе, срећан сам што сам с тобом у екипи"… Неће се дуго појавити такав један фудбалски умјетник као Абид Ковачевић. За мене је он не само најбољи играч Борца, него један од најбољих у југо-фудбалу. Иако га никад нисам гледао, многи су ми причали да је и Хуснија Фазлић био вансеријски фудбалер - каже Буковић.

Ивић и Спасојевић

Томислав Ивић и Момчило Спасојевић су, по мишљењу Буковића, најбољи тренери са којима је радио.

- Ивић је био чудо од тренера, он је био двадесет година испред свога времена. Таквог фудбалског фанатика, који се уз то сваки дан у свом раду усавршавао, никад нисам видио. О томе какав је Ивић стручњак најбољег говоре резултати клубова које је водио. И Момчило Спасојевић је на мене оставио упечатљив утисак. Не само што ми је пружио шансу, него што сам се увјерио да је стварно сјајан стручњак. Штета што се дуже није задржао на клупи Борца јер смо у тој сезони, када нас је он водио, играли сјајно, носили се равноправно и са клубовима велике четворке - каже Буковић.

Запамтио сам Јефтића

Водио је популарни Бере многе фудбалске битке са бројним прволигашком голгетерима.

- Чувао сам Халилхоџића, Сантрача, Радоњића, Савића, Боришу Ђорђевића, Жунгула... Били су то сјајни нападачи, веома опасни, мало им је требало да постигну гол. Нарочито сам водио жестоке дуел са Душаном Савићем. Иако су многи од њих били репрезентативци, запамтио сам Јефтића из крушевачког Напретка. Он ми је једини, иако је био нижи од мене, којег сам чувао, успио да постигне два гола - истиче Буковић.

Клуб ветерана права ствар

Недавно је Берислав Буковић изабран за потпредсједника Скупштине клуба ветерана и пријатеља Фудбалског клуба Борац.

- Кад су ме позвали на Скупштину, питао сам да ли је то озбиљна ствар или је то тек онако да се окупимо. Међутим, увјерио сам да сони који су покренули ту иницијативу желе нешто да направе. Драго ми је што су ту Милорад Славнић, Стојан Малбашић, Слободан Каралић, Ненад Гавриловић, Дамир Шпица, Џавид Гунић, Драган Којић... и надам се да ћемо заједничком снагама помоћи клубу онолико колико будемо могли, али и својим иницијативама и дружењима показати свима да је Борац клуб са богатом традицијом, клуб за свако поштовање - мишљења је Буковић.

(Фокус)

< Prev		Next >