Прије тачно 28 година, 18. новембра 1987. године, "Источно Стајање", трибина са најватренијим Борчевим присталицама, по први пут је украшена једним транспарентом навијачке групе Лешинари (тада VULTURES). Тог новембарског поподнева у "српској Атини" снаге су у првој утакмици четвртфинала Купа тадашње Југославије одмјерили домаћа Војводина и бањалучки Борац.

Као што ће се вјечно памтити резултат утакмице (3:0, Борац славио у реваншу 6:1 и пласирао се у полуфинале са Приштином, а касније и освојио трофеј, оп.а.), тако ће за историју остати и овај детаљ: на дијелу стадиона гдје су се налазиле присталице бањалучких црвено-плавих освануо је транспарент са натписом VULTURES. Од тада, па до данас, кроз клуб су пролазили многи играчи, тренери, директори, предсједници...; стизало се до европскoг трофеја, испадало из Премијер лиге БиХ, иста се освајала, играле се квалификације за Лигу шампиона, Лигу Европе... Лешинари су све то испратили својим доласком и громогласним навијањем уз барјаке, шалове, дланове...

Бубањ са Истока "туче" скоро три деценије, ритам истог одзвањао је прво свим већим градовима некадашње велике Југославије у којима су се крајем осамдесетих година прошлог вијека Шпица, Малбашић, Лемић, Каралић, Дургутовић, Липовац, Матаја, Јаковљевић, Алар, Мише... "тукли" за бодове и част светог црвено-плавог дреса са најљепшим грбом, а сада одзвања у свим градовима данашње БиХ: Сарајеву, Зеници, Тузли, Мостару, Широком Бријегу... гдје су бројне генерације Борчевих фудбалера водиле, воде и водиће битке на премијерлигашким теренима.

Сузу у оку и сјету у срцу изазива посљедња сезона тадашње југословенске лиге; да будемо прецизнији, окршај сплитског Хајдука и бањалучког Борца у оквиру полуфинала Купа БиХ. На споменутој утакмици, најватреније присталице сплитских "билих", Торцида, уз помоћ редара, успјеле су да стигну до дијела Пољуда на којем су се налазили бањалучки навијачи и да их нападну... Исход: страшна трагедија – од задобијених повреда, неколико мјесеци касније преминуо је Борчев навијач Антонио Кирчанов...

Још један истакнути члан навијачке групе VULTURES Саша Кончар (рођен 1972. године), којем је у насељу Борик посвећен један од графита Лешинара, трагично је преминуо. Наиме, када су на простору бивше Југославије почели да причају меци и оружје, велики број навијача Борца приступио је Војсци Републике Српске, а Кончар, тада 19-годишњак, погинуо је као добровољац у околини Задра...

Током рата, Фудбалски клуб Борац је своје мечеве играо ван Бањалуке, првенствено у Ваљеву и Руми, наступајући у такмичењима под капом фудбалског савеза новостворене Савезне Републике Југославије. Када су ратна дејства завршена, црвено-плави фудбалски див се вратио у свој једини град, у Бањалуку, крајишку љепотицу.

Послије рата, на Источно Стајање стигли су "неки нови клинци", стасавале и стасавају нове генерација Лешинара. Недуго након крвавих оружаних сукоба, услиједила су такмичења под окриљем Фудбалског савеза Републике Српске, освајање два трофеја Купа Републике Српске (епско финале са Рударом 1995. године и финални двомеч годину дана касније са брчанским Јединством), а нешто касније, 2001. године, пут до трона у шампионату Републике Српске, до којег је стигла генерација у којој су играли Јово Шмања, Далибор Теиновић, Владан Грујић, Предраг Дивљак, Дарко Љубојевић... а које је са тренерске клупе предводио Драган Вукша. Наравно, све су то Лешинари испратили, а недуго потом, 2002. године, дошло је до формирања Премијер лиге на нивоу БиХ у којој се Борац и дан-данас такмичи.

Нема града који није имао свог представника у елитном рангу бх. фудбала, а да Лешинари у том истом граду нису клицали свом Борцу; Лешинари су, за оне који не знају за тај податак, прва навијачка група у БиХ која је након ратних сукоба прешла ентитетску линију и бодрила свој клуб на једном гостовању – било је то у Читлуку, у првој сезони Премијер лиге 2002-03, када је тадашња генерација Великана из Платонове изашла на мегдан Бротњу.

Нису Лешинари били активни само на фудбалском здању у Владике Платона 6; здушно су подржавали кошаркашки и рукометни клуб у Алеји Светог Саве 48, у дворани Борик, бањалучком храму спорта. У гротлу какво су само они знали да направе, у европским такмичењима у којима је наступао тадашњи КК Борац Нектар падали су прво Капфенберг, Дукато (касније Монтепаски), Бенстон, нешто касније и Словакофарма, Анвил, Линелтекс Имола, а беспредметно је спомињати епске дербије са Игокеом, љутим ривалом са краја прошлог и почетка текућег вијека.

Бодрили су се кошаркаши Зоран Кукић, Васиљ Шево, Саша Вујасиновић, Саша Вулета, потом посљедња предратна генерација РК Борац која је 1991. године освојила Куп IHF коју су, између осталог, чинили Александар Кнежевић, Јани Чоп, Драган Марковић, Сењанин Маглалија; бодриле су се генерације клуба из Господске улице које су послије рата стизале до трофеја у Купу БиХ и титулама првака...

Клицали су Лешинари због успјеха а и туговали због пораза дворанских клубова; туговало се када је Кукићу и дружини мало недостајало да елиминише Левски из даљег такмичења у Купу Радивоја Кораћа, када су Мартиновић, Радомировић, Ђого, Тривунџа... остали "кратки" за један гол против норвешког Сандефјорда у Купу EHF, када је кошаркаш Широког Бријега Младен Ерјавец секунд прије краја погодио тројку у Борику и оставио Ђорића, Шћекића, Стојковића и остале 2001. године без титуле, која је завршила у Александровцу...

Сви наведени резултати, успјеси и неуспјеси фудбалске, кошаркашке и рукометне секције из Борчеве спортске породице су прошлост и Лешинарима остаје само сјећање на исте. Данас су спортски успјеси клубова под Борчевом капом рјеђи из разлога који су већини мање-више познати, али Лешинари су и даље ту и биће и убудуће, чекати и надати се истима, без обзира на све!

(борац-спорт)