Ово је прича о успјешном кошаркашком тренеру, Велимиру Гашићу. Овај наопак свијет није угледао тако давно: 1965. године родио се у Жупском Александровцу, недалеко од Крушевца. То је онај крај каквог, по виногорју, није било у читавој "ондашњој" Југославији. Тек што је проходао, Гашићи су се, "трбухом за крухом", обрели на Ријеци, па тако и син јединац.

Мажен и пажен, за спортску љубав одабрао је, превасходно, кошарку, али је тежа повреда кољена била јача од жеље да игра, напредује, да успијева на паркету. Суочен са, за млада човјека, мучном истином, од кошева се, ипак, није удаљио! На његову велику срећу, али и срећу – кошарке. У Кошаркашком клубу Ријека вјежбао је кадете и јуниоре, касније је дјеловао у Кварнеру, а неки чудан инстинкт Гашићима је године 1988. "дошапнуо" да је боље да се врате у стари крај, у постојбину. Тако су и урадили! Оно што је знао, а знао је много, о кошарци почеће да преноси на чланове Партизана, па Радничког, али ће, 1995. године, жељан још већег доказивања, набијен амбицијама и нестрпљив да се афирмише, стићи у Кошаркашки клуб Борац Нектар у оно, како воли да каже, "лудо вријеме".

Човјек који сваке новине почиње да чита од посљедње стране, не припада, сасвим сигурно, свијету политике, али је зато свим бићем припадао и припада спорту. Кошарци, прије свега! Годину дана касније, Борац Нектар ће, под његовим стручним вођством, али и вођством једног тима спортских ентузијаста, стићи до Прве Б лиге Југославије.

- Гаша је у томе одиграо изванредну улогу! – сви су, тада и сада, говорили.

Касније ће доћи до растанка. Велимир Гашић ће окренути на једну, бањолучки клуб на другу страну, али ће их судбина поново спојити у јануару 2000. године.

- Чудни су били и остали тренерски путеви. То стално понављам! Никад, баш никад, не знаш која ти је сљедећа станица. Гдје ћеш отићи, гдје ћеш остати. Нисам, заиста, вјеровао да ћу поново бити "црвено-плаво" обојен, да ћу, послије четири године, опет стићи у Бању Луку. Али, ето, десило се! У тренерском послу емоције су – искључене. Не постоје! Када сам, из Борац Нектара добио позив, јавиле су се – емоције. И нисам одолио. Сјетио сам се: када сам први пут дошао у овај клуб, ударени су темељи чвршћи од челика. У јануару сам добро знао шта се догађа у клубу. Одлучио сам да се ухватим у коштац са свим тим невољама, недаћама... Борац Нектара. Због оних емоција. Знао сам шта ми ваља чинити, чим сам одржао први тренинг! Требало је, преко ноћи, пољуљано самопоуздање вратити младићима. Морала се створити побједничка атмосфера! – полако, бирајући ријечи, говори Велимир Гашић, сумирајући полугодишњи рад у "Борику".

Готово 80 одсто играча је знао одраније. Познавао је свакога у душу! Имао их је "на длану". Све њихове људске и играчке вриједности требало је ставити у функцију – екипе, тима, састава. Часовима, данима, буљио је у календар такмичења, схватајући да се "у ходу" екипа мора што брже, што успјешније прилагодити обавезама шампионата Републике Српске и каснијим. Квалификације за излазак у Европу МОРАЛЕ су се дочекати спремно, у сваком погледу.

- У томе смо, на велику срећу, успјели! – казује Велимир Гашић.

То је вријеме када је кошаркашима настојао да убризга менталну чврстину како би лакше прегрмјели све оно што их је чекало. Препрека се, заједно са кошаркашима, није уплашио. Напротив! Оне су их само још више стимулисале.

- Пут без препрека никуд не води! – понављао је.

Анализирајући игру клубова из другог ентитета, имао је одличан увид у тимски и појединачни квалитет оних који су почели Борац Нектару да постављају баријере. Знао је, исто тако, да су свих шест лигаша уложили велика материјална средства у играчки кадар и да то желе да оправдају и, на неки начин, врате. То је, подвлачи, афирмисало, односно реафирмисало кошарку о овом крају и она је, минулих мјесеци, крупним, европским корацима грабила напријед.

- Поносан сам на оно што је Борац Нектар остварио. Нисмо имали странца у екипи, а опет смо били – први! – подвлачи Гашић. – И то, сви кажу, више него заслужено. Они који боље од мене познају прошлост овог клуба понављају: ово је, ипак, највећи успјех бањолучке мушке кошарке. Ето, Борац Нектар ће у Куп Рајмонда Сапорете и то без квалификација. Као равноправан партнер европским величинама. То није мала ствар.

Бања Лука је, кроз подвиге Борац Нектара, још једном, ко зна по који пут, потврдила да је спортски град. Умије да поштује и цијени истинске вриједности, не може да се, хоће да подвуче Велимир Гашић, пренебрегне чињеница како је "Борик" увијек био пун, крцат гледаоцима. Кошарка је доживјела висок ниво афирмације, а Борац Нектар је потврдио да је, у сваком погледу, организационом и кадровском поготово, најбољи, најјачи у Републици Српској.

Када је "нектар" славе престао да се испија, пред Велимиром Гашићем поставило се судбоносно питање: остати или отићи?

- Остао сам! Сачуван је костур екипе. Амбиције клуба су идентичне мојим. Жеља је свих да се начини корак, можда и два, напријед. У сваком погледу. Резултатском поготово. Око мене је доста, доста младих играча. Они ће, у то сам увјерен, напредовати. Њихово вријеме долази. И то је битно утицало да донесем одлуку какву сам донио.

У шампионату и Купу Републике Српске, у Европи, Борац Нектар ће корачати под вођством Велимира Гашића. Докле ће се стићи, вријеме које је пред нама ће најбоље показати!

(одломак из Годишњака КК Борац Нектар, аутор Лимун Папић, 2000.)