Сваког дана све нас је више, а сви се питају који је мотив свему томе. Из којих разлога они долазе? Шта је то љубав према клубу? Да ли је то само одлазак на стадион? Да ли то представља само буђење када славимо трофеје и побједе? За мене не. Љубав према Борцу је много више. И Борац је много више од обичног фудбалског клуба. Постао је велики дио мене.

А мотив? Па љубав! Уђе ти у крв, завуче се и није ти добро. Имаш тахикардије, лептириће, не спаваш, стално нешто ишчекујеш. Сличан осјећај заљубљености, само помножиш са 10 јер другачије не пролази. То је једна посебна дефиниција.

При сваком поразу, играче пратиш као побједнике, оне велике. И у оним ситуацијама када си уз свој тим и онда када губи од оних екипа чијих се имена ни не сјећаш, када гледаш како је када испред вас други славе, а ти са браћом говориш: ''Покажи да можеш, да си најбољи ти!''... као и у свакој тешкој ситуацији која се дешавала, тада размишљаш о свакој опцији, како би помогао, бориш се као лав јер знаш да си дио тога и не можеш то да оставиш.

Јуче смо побиједили, а сутра можда и нећемо. Јуче смо славили, можда сутра туговати. Послије слиједи увијек иста прича, када грдиш играче, тренере, посебно управу, а из свега тога, твоја љубав постаје све јача и јача. Нас ништа није сломило, ништа нас неће сломити. То је та љубав која се покушава објаснити.

Када дође дан кад Борац игра, других обавеза немаш, адреналин је у крви од раног јутра, са нестрпљењем чекаш то вријеме кад ће стадион да загрми. То није никаква фирма, ту се ради о чистој јакој љубави јер мораш у себи да пронађеш и везу са другим друштвеним групама, плус када се на то све додаш страст према неком спорту, спајањем тога добијају се навијачи, али не они који пале, убијају, туку се и руше, већ оне који скачу од среће кад тим побјеђује, да плаче кад изгуби и да настави да га бодри, све до изнемоглости. То је нешто необјашњиво, али волиш тај осјећај. Пратиш, гледаш, желиш да будеш у стању да се изразиш и уживаш.

Диван осјећај када је Градски стадион пун, судија звижди почетак, креће кореографија. Кад крене пјесма осјећаш се толико поносно, пјеваш из свег гласа, не размишљаш ни о чему другом, само о томе. Оне ситуације, када тјерају према нашем голу, не дишеш. Пријатељ који је поред тебе, цима, стално пита, све са неком дозом нестрпљивости, а ти... ти ништа не чујеш, не реагујеш, само ишчекујеш шта ће се десити, а кад узмемо лопту под своје ноге, срце пуно је. Када падне гол, грлиш првог до себе, скачеш и славиш.

Борац смо превише завољели. Шта год да се деси, побједа или пораз, ти, навијач остајеш исти. Одустати нећеш никада, идеш до изнемоглости. Постало је нешто што свакога дана мораш да споменеш. Граница ове љубави не постоји. Док Борац игра, неспособан си за било које друге ствари које се дешавају у исто вријеме. То је оно нешто што те никада неће натјерати да кажеш: ''Они су бољи!''.

Златна 2010. година... Од времена како сам ја у тој причи званој Борац, по мени је то једна од најљепших година нашег фудбала. Борац као круну сезоне 09/10, након 18 година, осваја Куп БиХ и пласира се у Европу. Пред почетак нове сезоне добијамо новог тренера, гдје се све наде повећавају из дана из дан, да ће Борац наставити своју борбу и поново бити првак.

Никад нећу заборавити 13.11. те године, неколико дана прије рођендана, Борац нам поклања побједу над ''омиљеним'' ривалом, Жељезничаром. Један златан гол донио нам је славље, јесењу титулу, на огромну срећу свих нас… и плус што су нам те исте године обновили наше трибине са којих још јачи долазимо да бодримо наш клуб.

Деси ти се неколико пута сам се вратиш из другог града и са различитих мјеста, да дођеш на утакмицу кад Борац игра, да би само касније прокоментарисали: ''Она је стварно луда, понаша се као мушко, зар је то толико важно'', а теби то ништа не значи јер ипак не разумију. Присуствовати тих 90+ минута је нешто невјероватно, ту су људи тотално другачији. Са страна зрачи та неизмјерна љубав, а то доживјети је нешто фасцинантно. Љубав према клубу је ипак стил живота.

Сви ми, навијачи, играчи, тренери, заједно ћемо бити дио једне приче јер завољели смо ми то све на неки необичан начин, а постали дио свакодневнице, дио једне приче, дио Борца. Можда никад то не успијемо поновити, али знамо гдје год да одемо, кад дођу неки нови, шта год да се деси, увијек ће остати оне слике нас пресретних, ма гдје будемо били, чије су осмјехе измамили посебни.

А Борац, он ће остати. Историја, легенде, стадион, сва та сјећања. То ће све остати као прича звана Борац.

И нисмо се предали, вјерујемо још увијек, још јаче!

(аутор: АфтерДарк)