9 кола прије краја, 9 бодова више у односу на другопласираног, 9 примљених погодака у цијелој сезони – симетрија је бројева којој смо се надали овог викенда, викенда који је, додајмо још деветки, 99 посто ријешио питање новог шампиона БиХ. Борац је у великом дербију, у атмосфери на којој би позавидјели и много већи клубови, поразио екипу Сарајева резултатом 2:0, а тријумф је још већи уколико знамо да су играчи Широког Бријега синоћ као гости у Сарајеву савладали екипу Жељезничара, па је тако Борчева машинерија сада огромних девет корака испред сарајевске локомотиве.

Широкобријежани су, дакле, у великој мјери помогли нашем тиму на путу ка шампионској титули, али даћемо себи за право да кажемо да би Борац и без тог кикса Сарајлија сигурно постао нови фудбалски владар у БиХ јер клуб који има такве играче, такве борце на терену, који има врсног стручњака на клупи који не штеди себе како би свој тим довео тамо гдје му је и мјесто, који има навијаче јединствене у свијету... једноставно не може да буде слабије пласиран од првог мјеста. Управо овако је било у суботу увече на Градском стадиону: сви они који нису уживо гледали како "црвено-плави" великан доминира тереном и побјеђује великог ривала имају за чиме да жале. Они који нису пропустили овај спектакл могу да посведоче да је било баш онако како пише у овим нашим редовима. Виђена је велика пожртвованост, огромна жеља, емоције су говориле саме за себе...

Побједа над Сарајевом, са којом је Борац практично већ додирнуо титулу, дошла је као плод колективне игре, али вјерујемо да нам нико неће замјерити уколико издвојимо неколико појединаца који су примјер како се понашати у светом дресу црвено-плаве боје. О стријелцима, Николићу и Малетићу, не треба ни разговарати, они су своје рекли постизањем ефектних голова. Од остатка екипе, која је извојевала велику побједу, споменућемо Леонида Ћорића, Милана Ступара и Вукашина Беновића који знају шта значи играти у Борцу и бранити његове боје, а навијачи Борца у сваком случају то знају да цијене.

У првом полувремену, Ћорић је доживио повреду скочног зглоба, на полувремену је морао да прими инјекцију како би могао да настави сусрет. Друго полувријеме одиграо је онако како је армија навијача од њега и навикла: сигурно, одговорно, не дозвољавајући ниједног тренутка да се са трибина примијети да нешто није у реду. Милан Ступар, момак је који је пуних 25 минута играо под страшним боловима, али је напустио игру тек у посљедњем минуту, а Вукашину Беновићу повреда није дозволила да одигра више од 17 минута. Лијеви бек Борца у игру је ушао већ на старту другог полувремена, али је играо само до 63. минута – повреда је ипак била јача. Беновићев израз лица у том тренутку говорио је више од 1000 ријечи. Био је то поглед играча који жели, који хоће да помогне својим саиграчима да лакше остваре тријумф, али бол то није допуштао...

А шта тек рећи за Владу Јагодића, који је поново показао да му је Борац у срцу и да у његовим венама тече црвено-плава крв. "Јагода" је велику побједу прославио у свом стилу, прекрстивши се пред вјерним Борчевим навијачима, а са трибина се ори "Шампиони, шампиони!" Моменти које памтимо цијели живот, који нас чине поносним што смо Борчеви навијачи и које ћемо још дуго препричавати...

Ипак, колика год еуфорија била послије огромне побједе, треба се окренути наредном премијерлигашком ривалу, а то је мостарски Зрињски, тим са којим Бањалучани имају неугодну традицију. Међутим, свједоци смо да ове сезоне традиције постоје да би их Борац срушио, а тако ће, сигурни смо, бити и овог пута!

(аутор: црвено_плави_тим)